Sredina juna 2010. Tog jutra Ivan (Japanac) i ja pođosmo put Visočice, i to pravac u „bogu iza nogu” daleku Paklešticu. Selo malo, skriveno međ’ brdima, desetak kilometara makadamskim putem udaljeno od ostatka sveta. Netaknuta priroda, pitka voda, devičanska reka Visočica i prelepo Zavojsko jezero. A u njima – ribe!Na ušće stigosmo oko devet ujutru. Kasno za jutarnji cug pastrmke, ali taman na vreme da se slatko napecamo klenova i grge- ča i pripremimo za poslednja dva sata dana, kada bi zalazeće Sunce trebalo da izmami poneku pegavu i krupnog klena. Počesmo pecanje na samom ušću, ispod mosta ...
