Sedim naslonjen uz stablo velikog hrasta na obali reke. Pribor za pecanje je odložen u stranu. Ne razmišljam ni o čemu posebno, samo sedim i jednostavno uživam. Iz tek ozelenelih krošnji sa druge obale odjekuje pesma drozdova. Stotine buba uzleće i sleće sa livadskih cvetova čiji kolaži prave tepihe nezamislivih boja. Još samo fali put popločan žutom ciglom pa da sve bude kao u čarobnoj zemlji Oz.Tog jutra smo Srđan, Raša, Egon i ja prešli nekoliko kilometara uzvodno zabacujući mušice po brzacima Gradca. Došlo je vreme da se noge i ruke (a bogami i stomaci) malo oporave. Raspakuju se ranci, va...
